Strašilo

Mili bože, šta to biti može,
ili grmi il' se zemlja trese,
pa se ruše zečiji konaci,
pa ti beže zečiji junaci,
staro tamo, a mlado ovamo.

Niti grmi nit' se zemlja trese,
već eno ga čuda nekakvoga:
osvanulo jutrom na uranku
posred lepa polja kupusova,
ko s' osvrne, do srca pretrne.

Bež'te zeci (to vam je u krvi),
strašno čudo, i ime mu strašno,
strašilom ga nazivaju ljudi.
Dve mu noge u tle ukopane,
dve mu ruke do dve suve grane,
košulja mu rita uzorita,
sa đubreta ovamo doneta,
glava rusa glavica kupusa,
a na njojzi bruka od klobuka.

Vetar duva pa strašilo njija,
a strašljivci misle da ih vija.

Podelite vaše misli sa nama

Nema komentara!

 




  Unesite tekst sa slike