Da sam sada najveći
U svoj okolini
Svi ste moja dečica,
Tako mi se čini.
Ima ljudi visokih,
Al ovakvih nema
I moj otac sad bi mi
Bio do kolena.
Popo sam se na drvo,
To je cela tajna
Al ta moja visina
Neće biti trajna.
Moram sići, gladan sam,
Kraj će biti hvali,
Pa ću opet, ko i pre,
Biti kepec mali.
Ljuljao se, ljuljao
naš veseli druže,
najedared, eto ti ga,
prekinu se uže.
Tom kolaču, verujte,
nije se ni nado
da je bilo malo više,
i većma bi strado.
Al on zato ne plače,
filozof je pravi
sedeć mirno na zemlji
češka se po glavi.
Jadni mali Steva
Pored hleba suva
Od jutra do mraka
Samo guske čuva
A nema ni obuće
Ni toploga ruva.
On u sebi redja
Svoje teške jade,
Redja, redja jade,
Pa mu na um pade
"A bih volo da me
Ko u školu dade!
Ja se ne bih nikad
Po ulicama skito.
Ja bih uvek piso,
Računao, čito."
Čekaj, čekaj, Stevo,
Biće valjda i to.
Mali Jova jedio se
Što je tako mali,
Popeo se na stolicu
Pa se, visok, hvali.
Jedio se malo Jova
Što nema brkova,
Nagario nausnice
"Sad sam čika Jova!"
Mali Jova silom htede
Da je čovek stari,
Pa metnuo preko nosa
Neke naočari.
Od kudelje napravio
Dugu sedu bradu,
A ogrno dedin prsluk
Da ga ne poznadu.
Pa onda reče "Poć mi dajte,
Vi, koji ste mali!"
A drugovi, kad videše,
Svi ga ismejali.
Mali Jova pokunji se
Od srama i stida,
A eto ti starog dede,
Pa mu prsluk skida
"Dole, Jovo, sa stolice,
Skidaj naočari,
Utri brke, skini bradu,
Ti još nisi stari!
Svašta ima svoje vreme,
Onda lepo liči,
Što je od Boga kome dato,
Nek se time diči!"
Djiha, djiha, četir noge,
sve četiri krute!
Djiha, djiha, mi idemo
na daleke pute!
Sedlo mi je od marame,
uzda od kanapa,
a bič mi je od očina
prebijena štapa.
Rago jedna, baš si lenja,
zar te nije sram?
Al kad nećeš ti da skačeš,
ja ću cupkat sam.
