Nećeš, lijo, što si htela!

Dve su patke živovale
na obali nekog rita,
gde je nikla razna trska,
krasan rogoz, vita sita.
Tu je njima dobro bilo,
imale su, barem, mira
niko nije dolazio
da im smeta, da ih dira.

Povetarac ćarkao je
svojim mekim dahom tihim,
žabe su im kreketale,
a komarci pevali im.
Letele su kud im volja,
uvek skupa, nerazdvojno,
jednom reči: živele su
skromno, ali zadovoljno.

Ne beše im dugo vreme,
torokat' su mnogo znale,
pa se tako jednog dana
oko nečeg sporečkale.
Jedna patka drugoj reče
"Bež' od mene, ti si luda!"
Tu uvredu druga patka
nije mogla da proguta,
pa razmahnu oba krila,
a kljun spreman da ubode.

To spazila teta-lija,
pa joj viknu: "Tako, rode!
Udri samo, ti si jača,
nemoj čekat" psovke nove,
ne daj nikad lošem na se,
ne daj da te ludom zove!"
Dotrčala lija bliže
da se bitkom njinom sladi,
a u sebi hulja misli
"Biće ćara mojoj gladi!"

Al' patke su mudre bile,
zglednuše se pomirljivo,
pa govore dušmaninu
"Pravila si račun krivo.
Ne treba nam tvog saveta,
razumemo želje tvoje
ako smo se sporečkale,
mi smo zato ipak svoje.
Što je bilo, sad je prošlo,
mi praštamo jedna drugoj;
a ti traži luđe stvore
pa se njinim mesom ugoj!"

I poskoči jedna patka
pa u vodu bućnu čila,
a druga je istog trena
u visinu odletila.
Osta lija jadna, gladna,
zabrinuta, nevesela.
A naslov je ove pesme
Nećeš lijo, što si htela!