Pesma o Maksimu

Kad je Maksim čuvo stado,
Premišljo je vrlo rado
O pričama starih baka,
O četama vilenjaka.

Bilo podne, tiho, nemo,
Maksim seo pa zadremo.
Najedanput, nito čuda,
Skoči neki starac s duda.

Na starcu je bilo džube
Od ŠALIMSE svetle čoje
Seda brada do kolena
Od VARAMTE bele boje.

Imo j krila ko u raka,
A rogove ko u miša,
Oko pasa crven pojas
Od zelena NEVIDIŠA.

U ruci mu zlatan kovčeg,
Tvdo zlato (sve se giba),
On Maksimu poče zborit
Tako glasno kao riba

"Oj, Maksime, čedo moje,
Il unuče, šta li si mi,
Preni skokom, skoči okom,
Pa kovčežić ovaj primi!

U kovčegu LAŽDIPAŽDI
AMAJLIJA BILBILITI,
Ko pročita šta je u njemu
Doveka će srećan biti! "

Maksim prima, starac daje
Uzdišući iha - haj!
Ko mi i sad još veruje,
Neka čita pesmi kraj.

Kad otvori Maksim kovčeg,
Od miline sav pretrnu,
Jer tu nadje hartijicu,
Tako belu, čisto crnu.

Hartija je bila mala,
Jedva veća od tri hvata,
Na hartiji behu slova
Od mokroga suvog zlata.

E, sad samo nek pročita,
Pa je srećan, alo jao!
Još jedanput, dvaput jao!
MAKSIM NIJE ČITAT ZNAO!

Ja bih sada mogo svršit
Ovu pesmu šalozbiljnu,
Jer je pesma stigla metu,
Onu metu kuda ciljnu.

Al još vidim onog starca
Gde se ceri iza luga,
Ko god danas čitat ne zna,
Tom se svaki djavo ruga.