Davno je to bilo, - ko bi vreme znao,
Kad je zecovima život dodijao,
"Jadan je to život!" povikaše zeke,
"Sve strepiš i trneš od nevolje neke,
Nikad nemaš mira, ni danju ni noći,
Ne znaš kad će lovac s hrtovima doći!"
Svi podjoše, dakle, zbog večite strave,
Da u vodu skoče pa da se udave.
Kad je došla rulja, duha tako slaba,
Do jezera, tu je bilo mnogo žaba.
A malene žabice kad spaziše zeke,
U najvećem strahu povikaše: "Kreke!"
Poskakaše, jadne, strmoglavim skokom
Da se spasu u svom jezeru dubokom.
Jedno zeče reče: "Prijatelji moji,
Gle, zar ima koga ko se i nas boji!
E, hvala ti, Bože!
Hajdmo, braćo, natrag, još se živet može!"
Skoči zeka iz jendeka,
pa po snegu lako prti
za njim skoči drugi, treći,
a za trećim i četvrti.
Po ćilimu belom skaču
jedan drugom na krkaču
premetnu se preko njuške,
valjaju se poledjuške.
Gurkaju se u tom trku,
ćuškaju se u tom huku
ko ih gleda ne mož znati,
igraju l se il se tuku.
Gledao ih lovac stari,
pucati mu beše žao,
uze listak knjige bele,
pa je zeke nacrtao.
Zeka, zeka iz jendeka,
danaske si srećan bio!
Danas ti je- dece radi-
stari lovac oprostio.
Zima, zima, e pa šta je,
Ako j zima, nije lav!
Zima, zima, pa neka je,
Ne boji se ko je zdrav!
Hajd napolje momak ko je,
Tamo veje krupan sneg,
Višen onde navejo je
Čitav bedem, čitav breg.
A šta može zima meni,
Šta mi može, šta mi sme?!
Nek mi nosić pocrveni,
Eto to je, to je sve!
Seka Zorka, nemoj stati,
Tvoj nek bude prvi red
Sad ćemo se zagrejati,
Čučni samo na taj led!
Gle sad žive železnice,
To je trka, to je let!
Zbogom ptice krilatice,
Naš je sada ceo svet!
