To je bila vojska
Ko ih bože, spari!
S granama u ruci
(Daklem graničari).
To je bila sila,
Da se čudi svet,
Da je bio jošte jedan,
Bilo bi ih pet.
Ko u svakoj vojsci
Što se zove jaka,
Bilo je konjanika,
Bilo i pešaka.
Svi se kočopere,
Svaki se junači
Al neprijatelja
Nisu mogli naći.
A da su ih našli
(Teško si ga njima!),
Više bi ih palo
Nego što ih ima.
Ide, vojska, ide,
Svud joj laka prodja
Najmanjeg su pustili
Da im bude vodja.
Vodja im je pao,
Jer je mladjan susto
Ali ništa zato,
On je opet usto.
Gde ćeš, vrapče, zimovati?
Pita mačka vrapca stara.
"Onde, onde
Tuda, svuda!"
Tako vrabac odgovara.
"Gde ćeš, vrapče, danas ručat?"
Pita mačka vrapca stara.
"Na kraj šora,
Na vrh ora!"
Tako vrabac odgovara.
"A gde ti je, konak, vrapče?"
Pita mačka vrapca stara.
"Šta te briga?
Pogodi ga!"
Tako vrabac odgovara.
"Znaš li, more, zašt te pitam?"
"Jer si mačka, a ja ptica!"
To je reko
Pa uteko,
Osta mačka tužna lica.
Zove me da se igramo
Drugarica mala,
Bog i duša, ja bih joj se
Rado odazvala.
Ali ne smem, ne mogu,
Poso nije šala.
Ja sam lutki haljinu
Novu obećala.
Sedi žaba sama
na listu lokvanja,
od žarkoga sunca
štitom se zaklanja.
Da novine čita,
to vam slika kaže,
al ne mož da nadje
što joj oči traže.
Znate već o čemu
žabe brigu vode:
hoće li se skoro
odseliti rode.
Igrala se deca mala
boja i vojnika,
a u boju ima uvek
vike i usklika.
Dušmana su nadjačali,
grad su mu oteli;
pobeda je njina bila,
njom su se zaneli.
Pa eto ih, vratiše se
još od boja vrući,
vratiše se pod zastavom
kući pevajući.
Al' u sobu kad uđoše
sa teškoga puta,
najedared cela vojska
ko nema zaćuta.
Mogao bi čovek čuti
kako raste trava. -
A zašto su ućutali?
- Mali braca spava!
