Dva zeca
Sedela je bez brige
naša mala Mira,
ručala je lepo
iz svojeg tanjira.
Blizu naše Mirice,
tu se premetalo
veselo i čilo
jedno zeče malo.
Sve dok jedno za drugo
nisu ništa znali,
veseli su bili
ovi naši mali.
Al' kad spazi Mirica
zeku pored sebe,
sva se usplahiri,
srce joj zazebe.
A kad zeka opazi
ovo strašno dete,
potrese ga drhat
od glave do pete.
Mira bi da pobegne,
al' kuda i kome?
I zeca je stego strah
pa človi pred njome.
Uh, goleme nevolje!
Uh, goleme bede!
Izbečenim očima
jedno drugo glede.
