Šta li misli Duško
Pticu gledajući?
Hej, kad bi je smeo
Napolje izvuci
Da je malo pipne
Da joj gladi krila
Pa da vidi bi li
Iz dlana mu pila
P' onda da je pusti
Na grane zelene
Da čudne radosti
Njegove i njene.
Godine su mnoge,
A ledja nejaka,
Godine su teške,
Zgurila se baka.
Ali ipak voli
I pesmu i šalu,
Uvek ima priču
za dečicu malu.
Kad je deca sretnu,
U ruku je ljube,
A ona se smeši
Hvala ti golube!
Pa se onda smeste
Ispod brsne zove,
Pa poteku priče
Sve nove i nove.
Zamiriše zova
Od sunčeva zraka,
Uživaju deca,
Uživa i baka.
Stara majka uči plesti
unučicu svoju milu, -
to je škola vrlo stara,
na bakinom dragom krilu.
Stara majka tako dobra,
a poslušna unukica, -
to je slika vrlo stara,
na njoj uvek druga lica.
Ova ista stara duša,
učiteljka sada što je,
učenik je negda bila
na krilcu bake svoje.
A ti, mala, što sad učiš,
vi''š tako ćeš jednom i ti
unučici svojoj dragoj
učiteljka dobra biti.
Godine se brzo kreću,
te zidaju i kad kvare,
vreme ide, vreme leti
i ponavlja slike stare...
Krava nam je mila
jer nam daje
Bolesniku treba
potražiti
Ko izgubi kapu
tom je glava
Gde se deca uče
to se zove
Sa visokog brega
vidi se
Što god nije tvrdo
to se zove
Što kokoška daje
to se zove
Svrbe ledja bratu Ješi,
hajde ga
A što zevaš, Savo?
Zato jer bi
Brzo će se razboleti
kom je piće ili
il odviše hladno,
il odviše
Od koprive deca beže,
jer kopriva
Al zato im veli šeboj
Od mene se
Čim mu koka jaje snese,
pojede ga Vića.
Najede se jaja
al nema.
U zelenoj travi
ljubica se
Znate l gde je sada
naš čupavi Gliša?
Odvela ga mati
da ga berber
Razlikujte u govoru
i razlike manje
žito se ne kosi,
trava se ne
Stari deda stenje
kad se na breg
Godine su mnoge,
izdaju ga
U mlinu ćeš čuti
klepetanja strašna,
ali ništa zato,
dobićemo
Znaš li šta ćeš radit
kad te luda vredja?
Najpametnije je
okreni mu
Gle na nebu kriva
i šarena pruga!
Kako se to zove?
To se zove
Mali Pera juče
u prašinu seo.
Kad je posle usto,
tur mu bio
Kad to vide deda,
on se za prut maši.
A znate li zašto?
Da mu tur
Oh, ala ribama
u jezeru godi!
Raduju se vodi,
raduju sl
Ali samo, samo,
da ne vide mreže!
Čim opaze mreže,
u dubinu
Od gledanja samog
ne bivamo siti,
a iz prazne čaše
ne možemo
Probijene gusle
ne mogu da gude,
a iz lude glave
i reči su
Široko je polje,
visoke su gore,
strmene su stene,
duboko je
Poljem i gorama,
svuda ljudi hode,
na stenje se penju,
a po moru
Mili bože, šta to biti može,
ili grmi il' se zemlja trese,
pa se ruše zečiji konaci,
pa ti beže zečiji junaci,
staro tamo, a mlado ovamo.
Niti grmi nit' se zemlja trese,
već eno ga čuda nekakvoga:
osvanulo jutrom na uranku
posred lepa polja kupusova,
ko s' osvrne, do srca pretrne.
Bež'te zeci (to vam je u krvi),
strašno čudo, i ime mu strašno,
strašilom ga nazivaju ljudi.
Dve mu noge u tle ukopane,
dve mu ruke do dve suve grane,
košulja mu rita uzorita,
sa đubreta ovamo doneta,
glava rusa glavica kupusa,
a na njojzi bruka od klobuka.
Vetar duva pa strašilo njija,
a strašljivci misle da ih vija.
