Ko se boji sam u sobi,
To je rdjav znak
Koga plaši pomrčina
Ili prazan mrak,
Ko veruje u veštice,
Lep mi je to djak!
Taj mi neće nikad biti
Srbin ni junak.
Najstarija, Vita,
nešto strašno čita,
o nekoj aždaji
što se noću sjaji...
A deca se boje
i od senke svoje,
uzvereno glede,
neki čak i blede.
"Strašna je to priča!"
veli mali Vića.
"Ko zna da l je zbilja!"
veli mali Ilja.
"Istina je cela!"
tiho šapće Lela.
Laza jedva diše,
znoj sa čela briše.
Vlajko beči oči
"Šta će sada doći!"
I Kastor je uvo okrenuo k Viti,
i on bi da čuje
šta će dalje biti.
Samo neko zaspa
pa već i zahrka...
Eno, pogledajte
Acka, paticvrka
šta se njega tiče
aždaja iz priče!
Ja znam jedno lepo selo,
u njemu je sve veselo.
Ima kuća starih, novih
Zelene se svi krovovi.
Po stazama cveće svuda,
Staza uska, pa krivuda.
Ozgo, ozdo cela strana
Zelenilom patosana.
Tu stanuju duše silne,
Pojuć pesme preumilne.
Sve skakuću, sve se šale,
Pevajući tvorca slave,
Znaš li, ko su te dušice?
To su, to su hitre ptice.
Hitri lovci tuda love,
To se selo šuma zove.
Hvalio se vetar svuda,
Uzdizo se preko svega,
I suncu je prkosio
Da je jači i od njega.
"Nisi jači, - sunce reče,
Hvališa si, vetre, samo."
"Ja ti rekoh da sam jači!"
"E, pa hajd da pokušamo!"
Viš putnika onog dole
Gde korača pored Save,
Da vidimo ko će prije
Šubaru mu skinut s glave!"
Poče vetar duvat, ali
Što on većma duva, brije,
Putnik većma kapu čuva,
I na uši navlači je.
Zatim poče sunce sjati
Kad je vetar već umino,
Sunce sjalo ljupko, milo,
A putnik je kapu skino.
Slatko je i gledat
kako jede Ana
komad bela hleba,
medom namazana.
Takvi zalogaji
nadaleko slade,
još bi lepše bilo
da i Milki dade.
Al ne čeka Ana
da je drugi moli,
ona svoju drugu
od sveg srca voli.
Podnosi joj komad
čak pod usta blago
"De zagrizi, Milka,
kol ko ti god drago!"
