Idi brajko u šumu
Koja ti je prva,
Pa se uči od hvatova
Posečenih drva.
Ne bi niko oborio
Šumu kolika je,
Da ne dade šuma sama
Sekiri držalje.
Pored bare stoji Joja,
Nema mira ni pokoja.
Sve se kesi, sve se smije,
Raspinju ga vragolije.
A po bari guska plovi
Sa kćerima i sinovi.
Pa ga guska mrko gledi,
Jer joj guščad on ne štedi.
Već ih uvek gnjura, dira,
Nikada im neda mira.
Na njeg guska često siče,
Al se Joja i ne miče.
Već pesnicu svoju stište,
Zove gusku na bojište.
Najedared: Ga, ga, ga,
Skoči gusak, povija ga,
Da junački megdan dele,
A nas junak šumangele!
Kud pogledaš,
svuda
čuda.
Ova kiša
baš je luda.
Što baš sada
tako pada
kad Jovanka,
baštovanka,
radenica
vredna, živa,
vrt zaliva.
Padaj, kišo,
gore s neba,
pada onda
kada treba
kad Jovanka,
baštovanka,
svoje lene
dane slavi,
pak po celu
nedeljicu
vrt zaliti
zaboravi.
Pokraj česme stoji
jedna mala Juca,
a do Juce stoji
njena mala kuca.
Dok se ćupa puni
Juca gleda kucu,
pa zašto da i kuca
ne pogleda i Jucu.
Juca gleda u oči
svojoj maloj kuci
kuca gleda u ono
što je Juci u ruci.
Kuma Anča jabuku
našoj Juci dala.
Jabuka je velika,
a Juci je mala.
Toj velikoj jabuci
u malenoj ruci
smejao se bratac njen,
zavideći Juci.
Juca veli: "Pa neka,
to je moja sreća
kad pojedem jabuku,
biću s prsta veća."
