Jedan malen dečko
Nije ništ uživo,
Sve je shvato tužno,
Sve je shvato krivo.
Mučila ga često
I ta miso crna
Zašt nijedna ruža
Da nije bez trna?
Taj je dečko imo
Veseloga druga
Koga nije lako
Obarala tuga.
A zašto ga nije?
Verujte mi, zato
Jer je svašta lepše,
Veselije shvato.
Pa i on sad reče
"Radujmo se, druže,
Što se i na trnu
Mogu naći ruže!"
Na ovoj je slici
jedna vešta ruka
nacrtala mačke
celog komšiluka,
kako drže probu
svog krasnog mauka.
Vitlaju se čile
od krova do krova,
raskidaju sanak
zemaljskih sinova,
tu ti ima raznih
i čudnih glasova.
Tu ti ima skale,
trile svakojake,
no, sačuvaj, Bože,
harmonije take!
Ali crtač mora biti
baš đavolan pravi,
jer eno pred mačke
još i note stavi.
Tim je hteo na sliku
šalu da namota,
ko, bajagi, mačke ne bi
umele bez nota!
Vrabac
Oj, dorate, diko međ' konjima,
ti blaguješ pred punim jaslima
na toj hrpi ne bi ni poznao
dva-tri zrna kad bi meni dao.
Konj
Gle ti moga samozvana gosta!
Laže da mu dva-tri zrna dosta,
čini mi se da je gladan jako,
jedi, vrapče, koliko ti drago!
I oni su jeli, jeli natenane,
za oboje beše dovoljano hrane.
Konj je bio dobar, srećan vrabac mali,
u toploj su štali tako zimovali.
Zatim dođe leto, puno kletih muva
muve ti na konja, konj od muva duva,
al' sad mu je vrabac desna ruka bio,
jer je po sto muva začas ulovio.
Možda bi ja jahat mogo,
Jest al najpre treba mnogo
Treba konjic za jahanje,
Treba sedlo za sedlanje,
Treba spreman da se popnem,
I ostruge da ga kopnem,
Treba kolan da ga stegnem,
Treba uzda da zategnem,
Treba hteti, treba smeti,
Pa da vidiš kud se leti!
Naša kuca živi
U sopstvenoj kući,
Kuća joj je tolika,
Mogu i ja ući.
Jedanput sam ušo,
Ušao sam, bome,
I kuca se zdravo
Radovala tome.
Jedanput sam ušo,
Više neću ući
Neka sedi sama
U toj svojoj kući.
Znate l zašto neću?
Ima mnogo buva,
Uf, toliko buva
Da vas Bog sačuva!
