"Gospodine doktore,
Zvala sam vas amo,
Lutka mi je bolesna,
Gledajte je samo.
Pipnite joj obraze,
Pipnite joj čelo,
Meni se bar čini,
Užasno je vrelo!"
Doktor sedi ukočen
Sa ozbiljnim mirom,
Pipa bilo lutkino,
Pa drma šeširom
"Influenca velika,
Al umreti neće,
Nemojte je ljubiti
Da na vas ne predje.
Lek ću joj prepisati,
Prašak svakog sata,
Uz to nek je protrlja
Vaša baba Nata.
Limunadu pravite
U velikim čašama,
Ako joj se ne pije,
Popiću je s vama."
Kad je Maksim čuvo stado,
Premišljo je vrlo rado
O pričama starih baka,
O četama vilenjaka.
Bilo podne, tiho, nemo,
Maksim seo pa zadremo.
Najedanput, nito čuda,
Skoči neki starac s duda.
Na starcu je bilo džube
Od ŠALIMSE svetle čoje
Seda brada do kolena
Od VARAMTE bele boje.
Imo j krila ko u raka,
A rogove ko u miša,
Oko pasa crven pojas
Od zelena NEVIDIŠA.
U ruci mu zlatan kovčeg,
Tvdo zlato (sve se giba),
On Maksimu poče zborit
Tako glasno kao riba
"Oj, Maksime, čedo moje,
Il unuče, šta li si mi,
Preni skokom, skoči okom,
Pa kovčežić ovaj primi!
U kovčegu LAŽDIPAŽDI
AMAJLIJA BILBILITI,
Ko pročita šta je u njemu
Doveka će srećan biti! "
Maksim prima, starac daje
Uzdišući iha - haj!
Ko mi i sad još veruje,
Neka čita pesmi kraj.
Kad otvori Maksim kovčeg,
Od miline sav pretrnu,
Jer tu nadje hartijicu,
Tako belu, čisto crnu.
Hartija je bila mala,
Jedva veća od tri hvata,
Na hartiji behu slova
Od mokroga suvog zlata.
E, sad samo nek pročita,
Pa je srećan, alo jao!
Još jedanput, dvaput jao!
MAKSIM NIJE ČITAT ZNAO!
Ja bih sada mogo svršit
Ovu pesmu šalozbiljnu,
Jer je pesma stigla metu,
Onu metu kuda ciljnu.
Al još vidim onog starca
Gde se ceri iza luga,
Ko god danas čitat ne zna,
Tom se svaki djavo ruga.
Gde je bola gde je jada
Pesma blaži
Gde se klone gde se pada
Pesma snazi
Gde su ljudi dobre ćudi
Pesma se ori
Što ne možeš drukčije reći
Pesma zbori
Gde utehe nema druge
Pesma stiže
A gde sumnja sve obori
Pesma diže.
Eno majke kod kolevke
Čeda tija
Čedo spava
A majka ga
Pesmom njija
Pesma miri
Lepše nego cveće majsko
A što pesma čedu želi
Ti je rajsko.
Gledala je jedna žaba
Iz prikrajka, iz blizine,
Kako neko hitro momče
Vešto skače s trambuline.
Pa mu reče: "To je lepo
Što si tako vešt i čio.
Lepo, krasno! Al to , majde,
Od mene si naučio!"
Momak na to "Istina je,
Ti si majstor posla toga
I što j dobro, nije stidno
Naučiti - ma od koga!"
Drvo naše mlado,
moramo te tresti.
Prvo, zato jer volimo
slatkih šljiva jesti.
Drugo, zato jer na tebi
velik teret, znamo,
pa smo radi svojski
da ti olakšamo.
Treće, jer bi nama
bilo zdravo žao,
kad bi došo drugi kogod
pa bi te obrao.
